Author: Aleksandar Stancev

Eksplodirala je vest. Važna, goruća i već se širi mrežama. U samo nekoliko minuta, ispod teksta nastaje poplava komentara. Nisu to samo čitaoci sa mišljenjem, već i botovi sa agendom, trolovi u niskom letu i anonimni hejteri sa brzim prstima. Moderator otvara platformu i dočekuje ga haos. Sistem uklanja očigledne psovke, ali šta sa komentarima koji „na fin način“ šire mržnju ili izvrću činjenice? Vremena je malo, komentari moraju brzo da se pojave ispod teksta, a rizik od greške je ogroman. 

Upravo iz tog haosa nastao je Sentiment Scope, alat koji moderaciju komentara podiže na novi nivo. Alat razlikuje sarkazam od ironije, aluziju od uvrede, citat od napada. Za razliku od rešenja koja vide samo listu zabranjenih reči, njihov AI model čita ton i nameru, razume kontekst u kojem je komentar ostavljen. Analiza se odvija u realnom vremenu, sa preciznošću koja prelazi 80%. Tako se greške svode na minimum, a moderatorima se štedi dragoceno vreme. 

Zato Sentiment Scope nije još jedan filter, već sloj poverenja između redakcije i publike: smanjuje ljudsku pristrasnost, čuva doslednost pravila, skraćuje vreme reakcije i oslobađa urednike da bi se bavio suštinom, a to su sadržaj i zajednica.

Kako je ideja o alatu za moderaciju komentara na medijskim portalima nastala, gde su sve prepoznali probleme i u kojim industrijama vide prostor za rast pitali smo Filipa Ivanovića iz crnogorskog startapa Sentiment Scope. Njihovi odgovori otkrivaju koliko jedan algoritam može promeniti način na koji komuniciramo u onlajn svetu.

1. Zamislite da je vaš softver osoba i da postaje novi član redakcije. Kako biste ga predstavili kolegama?

Ćao ekipa, ovo je naš novi kolega, Sentiment Scope (Peitho). Ima dosta iskustva u automatizaciji dosadnog i „fizičkog“ dijela novinarskog posla: analiza komentara, moderacija, pisanje i dopunjavanje članaka. Doveli smo ga da vas oslobodi mehaničkog posla koji ne zahtijeva kreativnost, kako biste se mogli posvetiti kreativnijem i kvalitetnijem radu. Peitho pomaže svakome posebno i prilagođava se vašem stilu pisanja praktično kao da imate ličnog asistenta (koji jedino ne kuva kafu). 

2. Na osnovu čega ste znali da je jedan ovakav alat potreban medijima i da trenutna rešenja nisu dovoljna?

Najviše iz iskustva rada u glavnom i najvećem mediju u Crnoj Gori — Vijestima. Nakon toga smo uradili validaciju na tržištima Srbije i Hrvatske i vidjeli da sve redakcije, bez obzira na veličinu, imaju iste probleme sa moderacijom komentara i analizom. Trenutna rješenja su dosta ograničena i uglavnom se svode na listu zabranjenih riječi, bez konteksta i dublje analize cijelog komentara i članka. Mi to radimo sa preciznošću koja već prelazi 80%. 

3. Kako u budućnosti vidite ovaj alat, u kojim industrijama sem u medijskoj može biti primenjen?

Već smo krenuli sa razvojem novih modula za analizu sentimenta, grafike i marketinške komunikacije, kao i za političke partije kroz analizu diskursa i emocija na zadate teme. Cilj nam je da razvijemo module i za influensere, kako bi i oni mogli da automatizuju moderaciju komentara i unaprijede community management. 

4. Vaš model trenutno ima preciznost od preko 80%. Šta je potrebno da bude još bolji i koje su to „sive zone“ koje je najteže automatizovati?

Što više datasetova, to bolje. Softver je napravljen tako da uči „u hodu“ i prilagođava se tonu i kontekstu svakog klijenta. Najveće ograničenje trenutno je to što na njemu radi samo jedan programer, i to part-time, pa su tehničke mogućnosti limitirane. Takođe, i dalje tražimo načine kako da na što lakši i transparentniji način, uz saglasnost, scrapujemo komentare sa portala i mreža. 

5. Na koji način vaš model napravi razliku između štetnog komentara i oštre kritike? Kako rešavate situacije u kojima nije jasan kontekst?

Model analizira kontekst samog komentara, ali i članka na koji se odnosi, a do sada je „naučen“ na više od milion komentara. Fokus nam je na našem jeziku zbog svih nijansi i šarenolikosti koje ga čine izazovnijim od drugih. Trenutno mapiramo tri kategorije komentara: odobren, neodobren i razmotriti. 

Upravo ta treća kategorija predstavlja sivu zonu. Situacije u kojima sistem nije 100% siguran i tu moderator uskače sa dodatnom analizom i označavanjem. Pored osnovnih score-ova, dodajemo i dodatne oznake (npr. govor mržnje, mržnja po političkoj osnovi itd.), u saradnji sa profesionalnom lingvistkinjom, kako bi sistem što preciznije tumačio i analizirao podatke i kontekst teksta. 

6. Kako vaš model uspeva da održi balans između „slobode izražavanja“ i „održavanja sigurnog online prostora“?

Naš model održava balans tako što ne podliježe dvjema ključnim stvarima koje prate ljudske moderatore, a to su pristrasnost u analizi i greške zbog brzine rada. Sistem nastoji da ostane objektivan, bez emocija, i vodi se isključivo etičkim i jasno definisanim pravilima komentarisanja na portalima. Takođe, da bismo bili sigurniji u ranoj fazi rada, namjerno propuštamo veći broj komentara na dodatne analize, kako ne bi došlo do pogrešnog tumačenja ili različitog pristupa u odnosu na ljudskog moderatora. 

7. Kada bi vaš AI model mogao da ostavi komentar ispod ovog intervjua šta bi nam poručio?

Odličan intervju. Natjerao me da razmišljam o svom proizvodu na novi način i da uočim neke nove stvari. Takođe, može da nam posluži i za finalni pitch, jer ovdje pristupamo analizi iz treće perspektive i samim tim sagledavamo situaciju nepristrasnije. Sjajan posao!

Od haosa do dijaloga

Razgovor sa Filipom pokazuje da Sentiment Scope nije samo još jedan filter u nizu. Njihov pristup moderaciji zasniva se na ideji da komentari ne moraju da budu haos koji guši, već prostor u kojem može da nastane dijalog. Ako u tome istraju, možda ćemo jednog dana ispod vesti o politici ili sportu ređe nailaziti na uvrede, a češće na razgovore koji podsećaju da internet može biti i zajednica, a ne samo ring.

Na početku svake sezone ista slika. Na banderi u selu, između oglasa za prodaju traktora i obaveštenja o crkvenoj slavi, visile su cedulje: „Traže se radnici za sezonske poslove“. Tako se decenijama tražila radna snaga za branje malina, skupljanje kukuruza ili seču drva. Nema oglasa na portalima, nema baze radnika, samo cedulja na banderi ili glas koji se prenosi „od usta do usta“.

Dogovori su se pravili na brzinu, često bez papira, bez ikakve sigurnosti i provere. Uvek je ostajalo pitanje: hoće li se pojaviti dovoljno ljudi i kakvi će biti uslovi? Na drugoj strani, oni koji su tražili posao ulazili su u iste te aranžmane, svesni da nemaju garanciju za dnevnicu, satnicu, ni poštovanje.

Brojke pokazuju koliko je to tržište bilo neregulisano: u Srbiji svake godine radi oko 80.000 sezonskih radnika, a do 2019. čak 95% njih radilo je neprijavljeno. Elektronska prijava jeste uvedena, ali praksa se nije promenila, jer su Facebook grupe, improvizovani oglasi i posrednici i dalje glavni kanal. 

Iz tog iskustva nastala je MOBA, digitalna platforma koja pokušava da uvede red u jedan od najvažnijih segmenata našeg tržišta rada. Umesto nesigurnih dogovora i nepotpunih informacija, MOBA nudi verifikaciju, transparentnost i mogućnost da se pravi ljudi povežu u pravom trenutku.

1. Šta vam je bio prvi jasan signal da je vaša ideja potrebna tržištu?

Prvi znak došao je iz ličnog iskustva – trenutka kada u domaćinstvu nije bilo dovoljno ruku za poslove koji ne mogu da čekaju. Pravi signal da je problem širi od pojedinačne situacije bili su brojni medijski prilozi koji iz godine u godinu govore o nedostatku radne snage u poljoprivredi i problemima koje to izaziva. 

Kada smo krenuli u istraživanje i obišli više od 20 poljoprivrednih regiona u Srbiji, potvrdilo se ono što se moglo videti i na internetu, televiziji ili u novinama: radnici i poslodavci se i dalje spajaju preko Facebook grupa, posrednika, oglasa i generičkih platformi, uz mnogo nepoverenja i nesigurnosti. 

Upravo tu smo uvideli ključne slabosti postojećeg sistema – nepotpunost informacija, netransparentnost i neblagovremenu alokaciju – i odlučili da MOBA ponudi rešenje.

2. Koji je bio najveći mit, odnosno zabluda s kojom ste se suočili tokom razvitka ove ideje?

Najveća zabluda bila je verovanje da ljudi sa sela ne koriste internet i da nisu spremni na digitalna rešenja. Praksa je brzo pokazala suprotno. Kada je aplikacija jednostavna, vizuelno jasna i pristupačna, a pritom rešava stvaran problem, i oni sa minimalnim digitalnim veštinama spremni su da je koriste. Potreba za sigurnošću i transparentnošću je univerzalna, jer kada se problem reši na pravi način, barijere prema digitalnom nestaju.

3. Kako izgleda idealno korisničko iskustvo na vašoj platformi? Kako za poslodavce, a kako radnike?

Za radnika je takav da može lako da planira svoje vreme i da brzo pronađe oglas koji mu odgovara. Da tačno zna gde ide, šta će raditi, koliko će biti plaćen i kakav ga odnos čeka.
A za poslodavca da može bez posrednika da dođe do ozbiljnih i pouzdanih radnika, i da odluku donese na osnovu referenci i prethodnog iskustva. Za obe strane je zajedničko da  imaju poverenje i kontrolu kroz transparentne informacije, sistem ocenjivanja i jasna pravila igre.

4. Kako planirate da zadobijete poverenje korisnika u sektoru gde digitalizacija još uvek nije široko prihvaćena?

Na poverenju radimo na dva nivoa, kroz tehnologiju i kroz prisustvo na terenu. Platforma je jednostavna, mobilna i jasna za korišćenje, a korisnici imaju podršku putem telefona i društvenih mreža. Paralelno gradimo mrežu lokalnih ambasadora i partnera, kroz zadruge, savetodavne službe i udruženja koji pomažu ljudima da se registruju i koriste platformu. Na taj način digitalno rešenje dobijaju uz poznato lice iz svoje sredine, što poverenje čini prirodnim.

5. Da li se neko u vašem timu bavio poljoprivredom? Na koji način vas ova ideja spaja?

Neki članovi tima imaju porodičnu povezanost s poljoprivredom i iz ličnog iskustva znaju kako izgleda život i rad na selu. Ali ono što sve povezuje jeste ideja da svaki rad – bilo sezonski ili stalni – zaslužuje poštovanje, sigurnost i fer odnos. Zato MOBA-u gradimo ne samo kao tehničko rešenje, već kao infrastrukturu za novu kulturu zapošljavanja u agraru. Verujemo i da poljoprivreda u Srbiji zaslužuje modernizaciju, posebno u načinu organizacije radne snage, kao i da je važno uključiti više mladih i radno sposobnih ljudi u ovu stratešku granu. Smatramo da mladost, inicijativa i inovativnost treba da se preliju u ovu primarnu industrijsku granu kaoja po našem mišljenju predstavlja strateški pravac razvoja Srbije u budućnosti.  

6. Šta bi bio konkretan uspeh za vaš startap u narednih godinu dana?

Za nas bi uspeh bio da MOBA postane prvi izbor za sezonski rad u Srbiji i regionu, sa nekoliko hiljada aktivnih korisnika. To znači da hiljade ljudi pronađu posao ili radnu snagu bez stresa, nesigurnosti i „veza“. Takođe, uspeh bi bio da postanemo prepoznati partner institucijama, velikim poljoprivrednim sistemima i lokalnim zajednicama koje žele da organizuju tržište rada i olakšaju proces svima koji u njemu učestvuju.

7. Kada razmišljate o proširenju platforme, da li postoji mogućnost da će ona funkcionisati i van sezone, s obzirom na to da je za sada predviđena samo za sezonske radnike?

Naš cilj je da MOBA preraste u digitalnu infrastrukturu za celo tržište rada u poljoprivredi. To znači da, pored sezonskih poslova, želimo da obuhvatimo i stalne angažmane poput veterinara, agronoma, prehrambenih tehničara ili tehnologa, sa posebnim logikama oglašavanja i povezivanja. 

Trenutno smo fokusirani na sezonske poslove kao najdinamičniji i najizazovniji deo tržišta, ali planiramo širenje. Pored toga, u razvoju je i modul kroz koji će korisnici moći da pozovu na „mobu“, u tradicionalnom smislu kao solidarni čin pomoći u radu, na koji se može odazvati svako. Tako čuvamo kulturno nasleđe, ali u formi koja prati savremene tehnološke trendove.

Kad poverenje postane stvar sistema, a ne dogovora

U zemlji gde je decenijama rad u poljoprivredi bio zasnovan na dogovoru i rukovanju, MOBA pokušava da doda ono što je uvek nedostajalo: sigurnost i predvidljivost. Iza svake odrađene njive i svake isplaćene dnevnice krije se mnogo više od obavljenog posla, gradi se poverenje koje se ne meri u satima, već u osećaju da će sutra biti isto onoliko sigurno kao i danas. Ako MOBA uspe da pokaže da se i poverenje može digitalizovati, to neće biti samo pobeda jedne platforme, već dokaz da i najtradicionalniji sektori mogu da rastu zajedno sa tehnologijom. A možda i najvažnije: da se rad u poljoprivredi konačno tretira onako kako zaslužuje. Kao stub zajednice, a ne kao improvizacija koja traje od sezone do sezone.

U poslednjih deset godina, video je postao glavni jezik interneta, ali je i mesto gde se stručnost često utapa u šumu ličnih promo sadržaja i kratkih, prolaznih trendova. Mnogi koji imaju stvarno znanje ne ulaze u tu trku, jer nemaju vreme, tehniku ili format kojim bi svoju ekspertizu prikazali onako kako zaslužuje. A opet, svesni smo toga da publika video formatima poklanja najveću pažnju, pa čak 60% vremena provedenog na društvenim mrežama odlazi upravo na video sadržaj.

Upravo iz te praznine rodila se KATARZA, prva regionalna business video-platforma koja ne meri uspeh brojem pregleda, već brojem ljudi kojima je pomogla da rastu. Njihova ideja je jednostavna, ali moćna: napraviti prostor gde se znanje pretvara u profesionalno producirane video formate, spremne da žive godinama, grade autoritet i generišu stvarne poslovne prilike.

Zato je KATARZA više od običnog mesta za video, ona je most između onih koji imaju šta da kažu i onih koji žele da čuju. I ono što je posebno: iza nje stoji tim kreativaca sa Fakulteta dramskih umetnosti koji znaju kako da priču pretvore u iskustvo, a iskustvo u vrednost.

A kako je ideja o ovakvoj platformi nastala, ko stoji iza nje i na koji način planiraju da se pozicioniraju na tržištu saznajte iz našeg razgovora sa članovima njihovog tima, Katarinom Krstić, Nebojšom Balaž, Andrijanom Zukić, Anđelom Antić i Tamarom Tomašević.

1. Ako biste morali da jednom rečju opišete vaš startap, koju biste izabrali i zašto?

KATARZA.

Ne samo zato što je to ime naše platforme, već zato što ta reč najpreciznije opisuje ono što želimo da postignemo. Verujemo da živimo u digitalnom dobu koje traži promenu – katarzu – u načinu na koji se znanje i iskustvo dele. U tom kontekstu, praktično znanje i primenljivo iskustvo postaju nova valuta poverenja, i upravo to je srž svega što radimo.

2. Kako je nastala vaša ideja i u kom trenutku ste shvatili da je ona potrebna tržištu?

Ideja za KATARZU rodila se iz našeg svakodnevnog rada sa klijentima na razvoju internet formata, gde smo iz prve ruke videli sa čim se suočavaju stručnjaci i biznisi. Tržište je prezasićeno, ulaganja u marketing često su nepredvidiva, a dolazak do prave publike postaje sve složeniji. Uz to, konkurencija je glasna, ali ne uvek i najrelevantnija.

U takvom okruženju postalo je jasno da postoji stvarna potreba za mestom koje promoviše kvalitetna znanja i ljude koji ih poseduju. Bez buke, bez filtera, ali sa jasnim fokusom na poverenje i ekspertizu koja konvertuje publiku u korisnike i klijente. Tu potrebu smo pretočili u ideju o platformi koja omogućava da stručnost postane vidljiva, dostupna i tržišno primenljiva.

3. Na koji način ste se okupili oko vaše ideje i ko sve čini vaš tim?

Naš tim se formirao spontano, ali čvrsto. Većina nas se upoznala tokom master studija FTV produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti. Zanimljivo je da niko od nas po osnovnoj ekspertizi ne dolazi iz sveta biznisa, što nas možda izdvaja od klasičnih startap timova. Pored profesionalne povezanosti, vezuje nas i sličan sistem vrednosti, poverenje i želja da zajedno stvaramo nešto smisleno.

U ovom trenutku development ne radimo interno, već u saradnji sa eksternom kompanijom koja razvija tehnička rešenja na osnovu naše vizije. KATARZA je naš prvi zajednički startap, ali i prvo učešće u nekom startap programu, tako da ovaj proces za nas predstavlja veliko učenje i transformaciju.

Katarina, kao inicijatorka ideje, vodi kreativni i rediteljski pravac, ali i prodaju i biznis strategiju. Nebojša je zadužen za komunikaciju s IT timovima i nadzor razvoja, Andrijana vodi produkciju i sprovodi ideje u delo, Anđela je oslonac za marketing, dizajn, prodaju i PR, dok Tamara upravlja organizacijom i partnerstvima. Različite uloge, jedno jezgro – zajednička posvećenost da znanje dobije vidljivost koju zaslužuje.

4. Gde se trenutno nalazi vaš startap na putu do izlaska na tržište? Šta imate, a šta ćete dobiti od Univerzum programa?

Trenutno smo u fazi razvoja MVP-a, koji prilagođavamo osnovnim i naprednijim potrebama poslovnih korisnika i biznisa. Imamo prve partnere, validacije sa terena i jasnu predstavu o tome kako platforma treba da izgleda u praksi. Radimo paralelno na tehničkom razvoju i na uspostavljanju dugoročnih odnosa sa korisnicima i saradnicima.

U tom smislu, Univerzum program nam je došao u pravom trenutku, kao prostor za proveru naših pretpostavki, dodatno osnaživanje znanjem i alatima, ali i kao sigurno okruženje u kom možemo donositi ključne odluke za dalji rast. Očekujemo da kroz ovaj proces ojačamo ne samo proizvod, već i tim kao celinu, i postavimo temelje za skaliranje biznisa i izlazak na šire tržište.

5. Koji je najveći izazov s kojim ste se susreli do sada i kako ste ga rešili ili planirate da ga rešite?

Najveći izazov za nas bio je kako da sve ideje koje imamo, a bilo ih je mnogo, pretočimo u jedno jasno, fokusirano rešenje. Hteli smo da obuhvatimo sve probleme koje smo identifikovali kod korisnika, ali i da stvorimo osnovu koja je realistična za početak, a dovoljno snažna za budući razvoj.

Balansiranje između kreativnih ambicija i tehničkih mogućnosti bio je zahtevan proces. Ipak, uspeli smo da definišemo MVP koji sadrži suštinu naše ideje i funkcionalnosti koje donose vrednost korisnicima. Svesni smo da je to tek početak, ali verujemo da na toj osnovi možemo stabilno graditi dalje.

6. Kako vidite svoje prve korisnike? Opišite nam prosečnog korisnika vaših usluga.

Naš idealni B2B korisnik je edukator ili stručnjak koji želi da brzo i efikasno dođe do svoje ciljne publike kroz kvalitetan i personalizovan video sadržaj. To su ljudi koji prepoznaju vrednost stručnosti i žele da je predstave na profesionalan način, bez komplikacija i tehničkih prepreka.

S druge strane, naš B2C korisnik je mlada, ambiciozna osoba koja teži profesionalnom razvoju, želi da uči od dokazanih eksperata i da kroz KATARZU dobije direktan pristup znanju, mentorima, ali i potencijalnim partnerima ili profesionalcima koje može angažovati.
Obe grupe povezuje želja za relevantnim, strukturiranim i primenjivim znanjem koje može da im pomogne u razvoju karijere ili biznisa.

7. Ko vas inspiriše? Neki startap, pojedinac ili kompanija?

Inspiraciju pronalazimo u biznis svetu kome je naše rešenje namenjeno. Prepoznajemo koliko je važno pružiti preduzetnicima i ambicioznim ljudima alate i prilike za širenje vidika i sticanje znanja. Naša najveća motivacija jeste da kroz KATARZU damo ono što smo i sami prepoznali da nedostaje, kvalitetan prostor za deljenje stručnosti, povezivanje i rast. Verujemo u princip „sharing is caring“ i zato želimo da našu platformu izgradimo kao zajednicu u kojoj znanje slobodno cirkuliše i donosi stvarne rezultate.

U moru prolaznog sadržaja KATARZA bira sporiji, ali sigurniji put

Razgovor sa Katarinom i Nebojšom otkriva tim koji u startup svet ulazi bez unapred naučenih formula, ali sa jasnim stavom da im je korisnik u centru svega što rade. Njihova KATARZA je još u fazi razvoja, ali pristup koji kombinuje kreativnost, fokus na dugoročnu vrednost i spremnost na stalno prilagođavanje daje im čvrstu osnovu. I dok na tržištu ima mnogo video platformi, malo je onih koje od početka grade sadržaj kao investiciju u poverenje, a ne samo kao prolaznu objavu. Ako zadrže taj fokus, njihova priča će rasti zajedno sa zajednicom koju okupljaju.

Na konkurs za jedno radno mesto u prosečnoj evropskoj kompaniji danas stigne više od 200 prijava. U nekim industrijama taj broj premašuje i 500. Istraživanja SHRM-a (Society for Human Resource Management) pokazuju da je za popunjavanje jedne pozicije u proseku potrebno 36 dana, dok u Evropi, prema Glassdoor-u, taj period raste i do 44 dana. Za kompaniju to znači izgubljenu produktivnost i dodatne troškove, a za kandidate nedelje čekanja i neizvesnosti. 

Baš tu prazninu pokušava da popuni Job-Bolt, domaća AI platforma za video intervjue. Ona ne menja regrutera, već ga oslobađa najtežeg i najsporijeg dela posla. Pregledanja stotina sličnih prijava i pravljenja procene na brzinu. Algoritam vodi razgovor sa kandidatima, analizira njihove odgovore i rangira ih po kvalitetu, dajući regruterima priliku da se fokusiraju na one koji zaista odgovaraju. Rezultat je manje izgubljenih sati i pravedniji proces u kojem i kandidati dobijaju priliku da pokažu šta ih izdvaja.

U razgovoru sa Srđanom, osnivačem Job-Bolt-a, želeli smo da čujemo kako je ova ideja nastala, kako bi svoju platformu predstavio kandidatu i da li ona već nalazi primenu i izvan IT sektora.

1. U kom trenutku ste znali da ne pravite „još jedan“ HR alat? Kada ste prepoznali da će ova ideja naći mesto na tržištu?

Teško je unapred zamisliti kako će nešto izgledati u praksi, ali trenutak kada sam shvatio da ne pravimo samo još jedan HR alat bio je tokom našeg prvog intervjua na platformi – kada sam ja bio kandidat. Bio sam u najmanju ruku iznenađen koliko prirodno razgovaram sa AI-jem, gotovo zaboravljajući da nije u pitanju stvarna osoba. Kasnije sam, sa administratorske strane, video svoju evaluaciju i taj uvid mi je otvorio oči. Tada sam znao da gradimo nešto drugačije i posebno. 

2. Zamislite da tražite idealnog kandidata za vaš tim i da pišete oglas na vašoj platformi za njega. Kako bi izgledao taj oglas? Ko su idealni Job-Bolt saradnici?

Naši idealni kandidati i saradnici su ljudi koji prepoznaju bol i frustraciju koji proces zapošljavanja može da izazove. Ovo se posebno odnosi na kandidate, koji su često zanemareni ili pogrešno procenjeni. Job-Bolt ne gradimo samo za kompanije, već i za kandidate. Cilj nam je da obe strane dobiju bolje iskustvo. Iako razgovor vodi AI, kandidati dobijaju priliku da ispričaju svoju priču van granica CV-ja i da budu objektivno procenjeni.

3. Kako izgleda jedan dan vaših klijenata. Koji problem im vaša ideja rešava?

Naši klijenti su regruteri koji istovremeno vode više procesa zapošljavanja i suočavaju se sa velikim brojem prijava. Njihov izazov je da brzo i sa sigurnošću prepoznaju najbolje kandidate, kako bi mogli da uštede vreme i predstave kvalitetne opcije svojim klijentima ili menadžerima. Job-Bolt im omogućava da efikasno obrade veći broj prijava, jer AI tehnologija automatski identifikuje najjače kandidate. Tako im štedi vreme i daje sigurnost da preporučuju zaista kvalifikovane ljude za određenu poziciju. 

4. Na osnovu kojih parametara vaš algoritam analizira odgovore kandidata i kako postižete da ne dođe do pristrasnosti?

Algoritam analizira odgovore tražeći optimalan za svako pitanje, na osnovu širokog spektra podataka i AI izvora. Odgovore ne ocenjujemo izolovano, već ih upoređujemo sa svim drugim kandidatima za tu poziciju. Dakle, ne gledamo samo da li je odgovor dobar u opštem smislu, već i da li je najbolji u odnosu na konkurenciju Ne uzimamo u obzir izgled, ponašanje pred kamerom ili pozadinu – fokus je isključivo na znanju i veštinama. Tako smanjujemo mogućnost pristrasnosti i obezbeđujemo pravičniji proces selekcije. 

5. Kako vam je feedback postojećih korisnika pomogao u unapređenju ideje? Koje funkcionalnosti ste dodali na osnovu toga?

Naši korisnici su vrlo uključeni u razvoj i njihovo mišljenje nam je dragoceno. Gotovo sve što su predlagali primenili smo u praksi. Tako su nastale funkcionalnosti poput pregleda video intervjua, deljenja izveštaja i jednostavnije timske saradnje. Radimo u bliskom kontaktu s njima da bismo stalno unapređivali iskustvo i olakšavali svakodnevni rad regruterima. 

6. Kada biste predstavljali svoju platformu kandidatu umesto poslodavcu kako biste to uradili?

Kandidatima bih rekao “Ovo je vaša prilika da ispričate svoju priču – da prikažete znanje i iskustvo u najboljem svetlu.” Ovo je trenutak i da kandidati pokažu šta rade i da se izdvoje na osnovu njihovog znanja i iskustva, a ne samo na osnovu vizuelno lepog CV-a. Biografije često ne uspevaju da pokažu šta vas to čini posebnim, ali na ovoj platformi dobijate prostor da odete korak dalje. „Koji je vaš lični brend? Kako su vas znanja i iskustva pripremila za ovu poziciju? Ispričajte to. Mi vas slušamo“.

7. Da li budućnost vaše platforme vidite i izvan IT sektora i koji su vam planovi za širenje u narednih godinu dana?

Platforma je već prisutna i van IT-a – testirali smo je na različitim pozicijama, a naši klijenti je koriste i u ne-tehničkim oblastima. Suštinska ideja – da se brzo i pravedno prepoznaju najbolji kandidati – primenljiva je u gotovo svakoj industriji. Sledeći korak je lansiranje oglasne table na kojoj će kompanije direktno objavljivati pozicije. Kvalifikovani kandidati odmah će dobijati poziv na AI intervju, a regruteri će već sledećeg jutra imati spreman set rangiranih kandidata. 

AI kao saveznik na putu pretrage

Job-Bolt ne obećava savršen proces, ali pomera granicu onoga što regruteri mogu da postignu u roku od nekoliko dana. Ako je do sada „najbolji kandidat“ često ostajao u drugom planu zbog brzine, umora ili ograničenih resursa, sada postoji šansa da bude viđen. U tom pomaku možda se i krije prava inovacija. Ne u zameni čoveka mašinom, već u tome da tehnologija otvara prostor da se prave odluke donose sa više pažnje i manje grešaka.

U sali za sastanke sve je izgledalo savršeno: slajdovi besprekorno dizajnirani, brojke koje obećavaju i tim koji zna svaku metriku napamet. Ali čim su investitori postavili prvo pitanje, nastala je tišina. Kao da je u vazduhu ostalo da visi jedno neizgovoreno pitanje, da li smo mi uopšte dovoljno dobri da budemo ovde.

Takvi trenuci nisu retkost. Istraživanja Startup Genome-a pokazuju da startapi iz manjih ekonomija, iako često tehnološki konkurentni, sporije izlaze na globalna tržišta upravo zbog nedostatka samopouzdanja. Timovi sa Balkana često dolaze sa sjajnim proizvodima i svežim idejama, ali pred stranim investitorima nastupaju suzdržano, kao da tek proveravaju da li imaju pravo na tu scenu.

Razlika u kulturi neuspeha dodatno oblikuje ovu sliku. Na Zapadu se pad posmatra kao dokaz da tim uči i raste, dok kod nas neuspeh još uvek nosi prizvuk sramote. To odlaganje da se zakorači van poznatog okruženja često znači izgubljena prilika.

Đuro Stojanović krenuo je iz Crne Gore, a danas vodi startap iz Londona i savetuje timove širom Evrope. Kao suosnivač Uhura Solutions i jedan od retkih osnivača iz regiona čiji je startap postigao međunarodni uspeh, pokazuje da samopouzdanje nije dodatak na proizvod već valuta bez koje je teško igrati globalnu igru. U mentorskom radu sa timom u Univerzum programu za startape, naglašava ono što se ne uči na fakultetu i ne piše u pitch deck-u, da sudbinu ideje često ne određuju samo brojke, već sigurnost s kojom se izgovara svaka rečenica pred investitorima i partnerima.

U ranim fazama startapa lako je povući potez koji deluje sigurno, a to je zaposliti ljude sa jakim korporativnim biografijama. Na papiru, takva imena ulivaju poverenje investitorima i partnerima. Ali stvarnost malih timova i dinamičnog rasta pokazuje da se korporativni način razmišljanja često ne uklapa u ritam gde je svaka odluka brza, a svaki član tima ima mnogobrojne uloge. Tu se nauči jedna od najvažnijih lekcija, bolje je ostati manji tim nego žrtvovati kulturu i energiju zbog velikih imena. Kako kaže Đuro, tehničke veštine se mogu naučiti, vrednosti i disciplina – to ili imaš, ili nemaš. Zato se danas mnogo više vremena posvećuje razgovoru sa kandidatima, ne samo da bi se procenile njihove sposobnosti, već da bi se otkrilo da li dele istu viziju i strast.

Ali kako doći do samopouzdanja koje menja igru

Za timove sa Balkana, izlazak na strano tržište često otkriva slabost koja nema veze sa znanjem ni tehnologijom već sa samopouzdanjem. Iako su tehnički u rangu globalnih konkurenata, mnogi osnivači nastupaju rezervisano, kao da čekaju potvrdu da njihov proizvod vredi. Investitori i klijenti to osete odmah.

Umesto da pokažu da je njihovo rešenje jednako dobro, a često i bolje od konkurencije, oni pregovore započinju nesigurno. Tako se stvara utisak da je proizvod slabiji nego što zaista jeste. Poseban primer je u određivanju cena, startapi iz regiona ih često postavljaju prenisko, verujući da će tako lakše privući kupce. Ali taj potez ume da se vrati kao bumerang. Niska cena ne signalizira pristupačnost, već može izgledati kao nedostatak kvaliteta.

Đuro ističe da je rešenje u promeni perspektive, jer inovacija ne poznaje geografiju. Samopouzdanje se ne gradi deklarativno, već kroz male pobede na stranim tržištima, kroz razgovore sa mentorima izvan regiona i stalno prisustvo u međunarodnim okvirima. Kada tim prestane da sebe vidi kao outsider-a i počne da nastupa kao ravnopravan igrač, vrata se otvaraju lakše.

Ali samopouzdanje je samo prvi korak. Da bi ideja zaista pustila korenje na novom tržištu, mora da govori jezikom lokalnih korisnika. Lokalizacija je mnogo više od prevoda interface-a, ona znači razumevanje kako ljudi u određenoj zemlji traže posao, koji kanali im ulivaju poverenje i kakve garancije očekuju od digitalnih platformi.

Na to podseća i primer Job Bolt-a, startapa koji je krenuo iz Amerike, a čiji je Đuro mentor u sklopu našeg Univerzum programa. Kada se međunarodna ideja prenosi na lokalno tržište, sve dolazi pod lupu: od regulative o zapošljavanju i zaštiti podataka, pa do načina na koji kandidati doživljavaju proces apliciranja. Đuro, koji je i sam fokusiran na AI tehnologije, kaže da globalni izrazi poput „AI-driven recruitment“ ovde zvuče apstraktno. Tek kada se prevedu u konkretne koristi, kao što su brži pristup poslu, pouzdan proces, bolja vidljivost kandidata,  tada proizvod dobija šansu da zaživi i na regionalnom tržištu.

AI kome ljudi veruju

Za startap koji razvija AI proizvod, najvažniji zadatak nije da impresionira tehnologijom već da pokaže korisnicima nešto opipljivo. Ljudi ne veruju algoritmu zato što je napredan, već zato što im olakšava posao, smanjuje greške ili im štedi sate. Kada ta korist postane vidljiva od prvog dana, poverenje se gradi prirodno.

Nije slučajno što je u 2024. godini gotovo 40% globalnog VC kapitala otišlo u AI startape. Interesovanje je ogromno, ali ni najveća investicija ne može da zameni poverenje korisnika. Vrednost mora da se vidi u praksi: ušteda vremena, veća tačnost, jednostavniji rad. Čak i kada publika ne razume potpuno algoritam, jasno vidi rezultat, a upravo to ruši skepsu.

Održivo poverenje gradi se kroz stalno prilagođavanje potrebama korisnika. Kada AI postane alat koji se prirodno uklapa u svakodnevni život ili posao, prestaje da bude samo inovacija i počinje da bude saveznik.

Emocija pre brojeva

U fundraising-u svi govore o tabelama, prognozama i grafikonima, ali ono što često presudi ne stoji na slajdovima. Presudi prvi sastanak, trenutak kada investitor oseti da želi da sedi s tim timom i posle prezentacije. Kada se ta hemija pojavi, investitor ne ulaže samo kapital već i svoju mrežu, reputaciju i vreme.

Zato fundraising nije potraga samo za novcem, već i za sagovornikom koji razume viziju i želi da je gradi zajedno sa osnivačima. Tek tada investicija postaje zamajac, a ne samo cifra na računu.

Naravno, put do toga retko je gladak. Prognoze se skoro nikada ne ostvare onako kako su zamišljene, a jedno „ne“ može da dođe i kad je proizvod besprekorno izveden. Klijenti odbijaju iz različitih razloga koji nemaju veze sa kvalitetom, i to zna posebno da zaboli timove koji u proizvod ulažu i emociju. Ono što pravi razliku jeste način na koji osnivači tumače odbijanje. Najotporniji ga ne vide kao kraj, već kao informaciju koja im pomaže da prilagode pristup, bolje razumeju tržište i ojačaju strategiju. To gradi mentalni štit i čuva veru u sopstvenu vrednost.

A kada tim nauči da odbijanja ne doživljava kao pretnju već kao lekciju, prirodan sledeći korak jeste da zakorače na veća tržišta. 

Velika tržišta, još veće šanse

Na prvi pogled, ogromna tržišta poput Londona deluju zastrašujuće za timove iz regiona. Konkurencija je jaka, tempo brz, a pravila igre zahtevna. Ali upravo ta raznolikost otvara više prostora za inovacije i za timove koji znaju da se izdvoje.

Bogato iskustvo koje Đuro donosi iz Londona, Varšave, Sofije i Podgorice govori u prilog tome. Na velikim tržištima širi je spektar investitora i partnera, a povratne informacije korisnika stižu brže i u većem obimu. Startap tamo može da testira ideje i skalira proizvod efikasnije nego na malim, ograničenim tržištima. „Važna lekcija je da konkurencija ne mora biti prepreka, već motivacija za diferencijaciju“, kaže Đuro. Oni timovi koji na velika tržišta gledaju kao na prostor za rast, a ne kao na pretnju, mnogo lakše pronalaze put ka globalnom uspehu.

Ali globalna scena ne donosi samo prilike, već i pritiske. U startapima se često veruje da je brzina najveća prednost, jer što više zadataka i što brži tempo, to je uspeh bliži. No, kada pritisak postane konstanta, tim gubi fokus, a umesto rezultata stiže iscrpljenost.

Signali su tada prepoznatljivi, jer sukobi među članovima tima postaju češći, komunikacija puca, prioriteti se gube dok svi rade pomalo od svega. U tom trenutku usporavanje ne znači slabost, već povratak osnovama. Kada se energija usmeri na ono što je zaista važno, tim dobija prostor za bolje odluke i dugoročniji rast.

Zamke nisu samo u brzini, već i u preteranoj kontroli. Previše detaljno planiranje može da zavede tim da poveruje kako rast može biti linearan. A on to nikada nije. Rast startapa nije kriva na grafikonu već put pun skretanja, vraćanja i novih početaka. Oni koji opstaju nisu oni najbrži, već oni koji znaju da prilagode tempo i pronađu ritam koji ih vodi dalje.

Rast koji ne staje u tabele

U velikim kompanijama rast se meri procentima i planira u tabelama, ali startapi žive u drugačijem ritmu. Tržište se menja iz nedelje u nedelju, prepreke i prilike iskaču istovremeno, a planovi se retko odvijaju onako kako su zamišljeni. U takvom okruženju predvidivost je mit i zato je pogrešno očekivati da startap raste linearno kao korporacija.

Timovi u ranoj fazi moraju da razviju agilnost, da eksperimentišu i brzo reaguju. Upravo ta sposobnost prilagođavanja često pravi razliku između onih koji ostanu na mestu i onih koji uspeju da se probiju. Ali agilnost sama po sebi nije dovoljna. Često se dešava da timovi iz regiona sednu za sto sa investitorima ili klijentima sa savršeno pripremljenim prezentacijama, a da ih pogled ili ton odaju. Brojke su tu, vizija je tu, ali fali osećaj da zaista pripadaju tom stolu.

A onda dođe trenutak koji sve menja. Prvi ugovor na stranom tržištu, mentor koji potvrdi ideju ili saradnja koja pokaže da inovacija ne nosi pasoš. Tada tim shvati da mu ne treba spoljašnja potvrda, već da na svako tržište može da izađe kao ravnopravan igrač.

Samopouzdanje tada prestaje da bude samo stav. Ono postaje most između dobre ideje i globalnog uspeha. Jer kada tim stoji čvrsto iza onoga što radi, investitori i partneri osećaju poverenje. A vrata sveta se na kraju uvek otvaraju onima koji u njih pokucaju sigurnim tonom.